Gospod je izabrao nas da budemo Njegovi propovednici. Mi smo jedini način na koji svet može upoznati Isusa Hrista. Mnogo puta, dok delim jevanđelje sa ljudima na ulicama, iznenadim se kada shvatim koliko mnogo ljudi nikada nije čulo poruku sa Krsta. Svi su oni različitog etničkog porekla. Pitao sam se kako je to moguće? Kako može postojati neko ko nije čuo poruku sa Krsta? Takođe susrećemo i mnogo ljudi koji nikada nisu doneli odluku da priđu Hristu. Primetili smo da oko dve trećine ljudi sa kojima razgovaramo sami kažu da su izgubljeni i da bi otišli u pakao da su umrli toga dana. Upravo to je razlog zbog kojeg mi na ulicama delimo jevanđelje sa svim ljudima koji prolaze. Mi smo tamo da bismo dospeli do svake izgubljene duše. Naša je privilegija da prenosimo tu poruku. Da li ste spremni da prihvatite Hristov izazov, a ako vi niste ko jeste? Hajde da ispitamo neke delove Biblije i vidimo zbog čega je potrebno da propovedamo.

 Ako mi ne pronesemo Božije vesti, ko će?

Rimljanima 10
13 Jer koji god prizove ime Gospodinovo spašće se.
14 Kako će dakle prizvati koga ne verovaše? A kako će verovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovednika?
15 A kako će propovedati ako ne budu poslani? Kao što stoji napisano: kako su krasne noge onih koji donose glas za mir, koji donose glas za dobro!

Ne treba da krijemo naše propovedi u našim srcima.

Psalmi 40
8 Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu.
9 Kazujem pravdu na saboru velikom: evo usta svojih ne zaustavljam; Gospodine, ti znaš.
10 Pravde tvoje ne sakrivam u srcu svom, kazujem vernost tvoju i spasenje tvoje; i ne tajim milosti tvoje i istine tvoje od sabora velikog.

Od nas se traži da propovedamo na ulicama.

Psalmi 144
12 Sinovi naši neka budu kao bilje, koje veselo odraste u mladosti; kćeri naše kao stupovi prekrasno izrađeni u dvoru.
13 Žitnice naše pune, obilne svakim žitom; ovce naše neka se množe na hiljade i sto hiljada po stanovima našim.

Od nas se traži da idemo i propovedamo po svetu.

Marko 16
15 I reče im: Idite po celom svetu i propovedajte jevanđelje svakom stvorenju.

Sećam se jednog od mnogo puta kada sam propovedao u siromašnom delu grada i išao od vrata do vrata. Često lako primetimo domove u kojima ima dece, tako što vidimo ljuljaške ili bicikle u dvorištu, katkada vidimo dečije crteže po prozorima ili mnogo patika pred ulaznim vratima. Kada smo pogledali ulaz jedne kuće, videli smo na ulazu merač potrošnje struje koji se uopšte nije pokretao. Izgledalo je kao da je kuća napuštena ili da unutra nema nikoga. Pokucali smo na vrata i neko nam je iznutra rekao da uđemo. Nikada nije dobro da sami otvaramo vrata i ulazimo u kuće, pa smo pokucali još jednom i čovek je otvorio vrata. Pozvao nas je unutra. Pekao je pile u rerni na gas, jer nije imao struju. Izgledao je veoma srećno što smo došli da ga posetimo.

Rekli smo mu zašto smo došli i on je bio iznenađen. Rekao je da je upravo bio zapitao Boga kako da se spasi. Rekao je da je osećao Boga u svom životu. Znao je da mu je potrebno spasenje, ali nije znao na koji način da se spasi. Kada sam mu pružio ruku da se pomolim sa njim, on je obrisao mast od pileta sa ruku  i prihvatio moju. Ovo je zaista bio predivan sastanak sa Bogom. Moramo da znamo da smo mi često odgovor na nečije molitve. Bio sam uzbuđen saznanjem da se on upravo bio pomolio Bogu i mi smo narednog momenta zakucali na njegova vrata. Prema svetovnim standardima, ovaj čovek nije imao ništa, ali ja verujem da je on imao sve. Imao je nadu da će nekako uspeti da pronađe Isusa Hrista. Stvoritelj univerzuma je voleo ovog čoveka toliko mnogo da mu je poslao nekoga da podeli jevanđelje sa njim i da ga zagrli. Bio sam tako dirnut činjenicom da sam ja bio odgovor na molitve ovog čoveka. Iako je ovaj čovek imao samo pile u rerni, bio je voljan da podeli sve što je imao sa nama. Da li smo mi spremni da podelimo sve što imamo sa drugima? Uvek ću biti dirnut ovim trenutkom svoga života.

Nažalost, u narednoj kući u koju smo otišli nije bilo grejanja. Čovek koji nam je otvorio vrata imao je najhladnije ruke koje sam ikada dotakao. Ima ljudi kojima je veoma teško u ovom svetu i mi moramo dopustiti našoj ljubavi da prevaziđe nas same i dotakne takve ljude. Bog želi da podeli svoju ljubav sa ovim svetom i On je izabrao nas da mu prenesemo Njegovu ljubav.

Iznenađen sam činjenicom da nakon što provedem svega nekoliko momenata sa nekim i pokažem iskrenu brigu za njega, mnogo puta moje propovedanje rezultuje time da taj neko preda svoje srce Gospodu. Sećam se jedne prilike kada sam bio vođen do dvojice ljudi u parku. Kada sam im prišao, izgledalo je kao da im je veoma neprijatno. Sledio sam vođstvo Svetog Duha i podelio jevanđelje sa njima, saslušao njihove komentare i odgovorio na njihova pitanja. Uskoro sam otkrio da sam razgovarao sa dva člana bande iz Čikaga. Tokom propovedanja izgledalo je sve beznadežno, ali sam nastavio i dalje da propovedam sledivši vođstvo Svetog Duha. Kada sam ih pozvao da prihvate Isusa Hrista kao svog spasioca, oni su se pomolili sa mnom i na njihovim licima se pojavila predivna promena. Bili su dirnuti Svetim Duhom i gledali su u primerke Novog Zaveta koje sam im upravo bio dao. Jedan od njih me je zatim pogledao i rekao: “Šta od sad da radim u životu?” Obojici sam rekao da se vrate u Čikago sa novom porukom u svojim životima i novom misijom. Oni su, vidite, bili spašeni na jedan radikalan način i nakon toga više nisu bili rasturači droge. Jedan od njih dvojice je rekao da je osećao da ono što je radio nije ono što bi on trebalo da radi, ali to je bilo jedino što je znao da radi. Rekao je da sada zna da ga je Bog sve vreme do tada štitio od opasnosti i da bi voleo da deli propoved Isusovu sa decom u njegovom gradu. Ovo je bilo jedno od najupečatljivijih iskustava koje sam ikada iskusio. Zaista su obojica od tada imala po jedno novo srce.

Mi ne smemo oprati ruke od izgubljenog, bolesnog  sveta. Dozvolimo Gospodu da stvori želju u našim srcima da dosegnemo do duša izgubljenih. Najvažnije u svemu je da mi poznajemo Gospoda i da naše živote živimo za slavu Božiju. Bogu nije važnije ko smo mi od onoga šta mi radimo za njega. Naše propovedanje mora biti motivisano duboko u nama i treba da bude posledica Njegovog života u vama. Bog želi da uveća naša srca kako bi sebe mogao smestiti u njih.