Sedmo poglavlje

Vreme potrebno za spoznaju srcem

Ukoliko bolje razumemo propovedanje, biće nam lakše da efikasnije propovedamo. Propovedao sam toliko velikom broju ljudi da sam primetio nešto što bih nazvao “vremenom potrebnim za spoznaju srcem”. Bog sa svakim od nas postupa drugačije i naša srca su potpuno različita. Kada sam provodio više vremena sa nekim ljudima, primetio sam interesantne rezultate. Mnogi od onih koji bi rekli da su već spašeni ili da ih ono o čemu govorim ne zanima, ubrzo bi iskusili ubeđivanje samog Svetog Duha koji bi tada govorio njihovim srcima. Često me njihovi odgovori iznenade. Izgleda da je Svetom Duhu potrebno više vremena za neke ljude. Veoma je važno da utisnete reč Božiju u nečije srce, a zatim sačekate da vidite šta će se dogoditi.

1 Petrova 1
23 Kao prerođeni ne od semena koje trune, nego od onoga koje ne trune, rečju živoga Boga, koja ostaje doveka.
24 Jer je svako telo kao trava, svaka slava čovečija kao cvet travni: osuši se trava i cvet njen otpade,
25 Ali Reč Gospodinova ostaje doveka. A ovo je Reč što je objavljena među vama.

Izgleda da je to vreme potrebno ljudima kao što je semenu potrebno vreme da izraste u biljku. Kao da svet u koji je ušla pokušava da zatre i spreči Reč da se razvije, pa stoga moramo sačekati određeno vreme da se Reč probije i izađe na videlo. 

Marko 4
18 A ono su što se u trnju seje koji slušaju Reč,
19 Ali brige ovoga sveta i prevara bogatstva i ostale slasti uđu i zaguše Reč, i bez roda ostane.
20 A ono su što se na dobroj zemlji seje koji slušaju Reč i primaju, i donose rod po trideset i po šezdeset i po sto. 

Jednom smo pastor i ja krenuli da svedočimo na ulicama oko sat vremena, jer je napolju bilo veoma hladno. Video sam da je zaista uživao idući od vrata do vrata i propovedajući. Nakon nekog vremena, pastor i ja smo svratili do jednog parka u kojem sam ja ranije propovedao. Videli smo nekolicinu dece kako igraju košarku. Prišli smo im i počeli sa njima da razgovaramo. Bilo je to klasično propovedanje. Pitali smo decu da li su spašena i oni su odgovorili da jesu. Tada sam ih pitao nešto više o tome –  da li su se oni ikada molili da prime Isusa Hrista kao svog Gospoda i oni su rekli da nisu.  Jedan mlađi dečak je bio spreman da preda svoje srce Gospodu  i kada sam ga uhvatio za ruku, pastor i ja smo primetili da se nešto događa sa drugim dečakom. Primetili smo da plače i da pruža ruke kao da je slep, pokušavajući da nas uhvati za ruke. Izgledalo je da je upravo tada iskusio neverovatno jako ubeđivanje Svetog Duha. Pastor ga je pitao da li želi da preda svoje srce Gospodu i on je rekao: “Da”. Oba dečaka su prihvatila Isusa Hrista kao svog Gospoda. Bio je to divan dan propovedanja. Uvek ću se sećati tog dana i vraćati se na isto mesto u nadi da ću spasiti još duša. 

Nekoliko meseci kasnije, đakon iz moje crkve i ja svratili smo u isti taj park da propovedamo. Sreli smo ponovo istog tog, jedanaestogodišnjeg dečaka. Igrao je košarku na istom igralištu gde sam ga i prethodno bio sreo.

 Dečak nam je ovog puta svojim rečima ispričao šta se tada bilo dogodilo – bilo je to veoma snažno i nevino svedočanstvo o ubeđujućoj sili Svetog Duha. Dečak nam je rekao da je tog dana bio spašen na igralištu za košarku i da od tada ima nove prijatelje. Izgleda da ih nije on izabrao, već da su oni pronašli njega, kao da mu je Gospod namenio nove prijatelje. Rekao sam mu da se sećam kako je stajao pored pastora dok smo se mi molili za drugog dečaka, da se sećam kako je plakao, pružao ruku i bio obuzet Bogom dok smo se molili za njihovo spasenje. Pitao sam ga da nam sam kaže šta mu se dogodilo tog dana. Rekao je da mu se Gospod bio obratio rekavši da baš tada mora da se spasi i da je osetio kako Božije prisustvo struji kroz njegovo telo. Gospod je svakako tog dana bio na košarkaškom igralištu u vidu Svetog Duha. Dao sam mu Hristovu narukvicu i objasnio sam mu njeno značenje. Siguran sam da će Bog čuvati ovog dečaka – izgleda da ga je On izabrao na košarkaškom igralištu. Bio sam uzbuđen saznavši šta se zapravo bilo dogodilo kada je ubeđujuća sila Svetog Duha sijala u srcu ovog dečaka dok smo se mi molili za drugoga.

 O tome se upravo radi. Plodovi propovedanja su dugotrajni i dečak se promenio, ali ne zbog nas, već zbog Božije sile. Nastavite da se molite za one koji spoznaju Hrista na ulicama da ih Bog sačuva od zla.

Uvideo sam kasnije da je ubeđujuća sila Božija trebalo da deluje duže na Roberta, nego na njegovog druga. Trebalo bi da to uvek imamo u vidu i da pružimo Svetom Duhu dovoljno vremena da deluje u srcima onih kojima se obraćamo. Treba uvek da posvetimo vreme jednoj osobi kojoj propovedamo i da ne mislimo ni o čemu drugom niti da nas nešto drugo ometa. Da li smo do sada izgubili neku priliku da pridobijemo druge za Hrista u očekivanju trenutne reakcije od onoga kome propovedamo? Iako vidimo da neko može biti spašen za samo 6 sekundi, budimo strpljivi i spremni i za one kojima je potrebno više vremena da se Gospod pozabavi njima.

Psalmi 25
2 Bože moj, u tebe se uzdam; ne daj da se osramotim, da mi se ne svete neprijatelji moji.
3 I koji se god u te uzdaju, neće se osramotiti; osramotiće se oni koji se odmeću od tebe besputno.
4 Pokaži mi, Gospode, puteve svoje, nauči me hoditi stazama tvojim.
5 Uputi me istini svojoj, i nauči me; jer si ti Bog spasenja mojega, tebi se nadam svaki dan.
6 Opomeni se milosrđa svojega, Gospode, i milosti svoje; jer su od kako je veka.
7 Grehova mladosti moje i mojih prestupa ne pominji; po milosti mojoj pomeni mene, radi dobrote svoje, Gospode!

Jednom drugom prilikom sreli smo jednu devojčicu u Tulsi, država Oklahoma, koja se zvala Kendi. Sedela je na mestu suvozača u jednom starom crvenom pik-apu. Propovedali smo joj o Hristu i pitao sam je pitanje koje uvek postavljam dok sam pružao ruku ka ivici prozora od vozila. Pogledala je u moju ruku i iz nekog razloga samo sedela i drhtala preplavljena ubeđujućom silom Svetog Duha. Još od malih nogu Kendi je bila toliko duboko u grehu da je za nju bilo teško da donese odluku o spasenju. Bilo je tako tužno gledati je kako pokušava, ali ne može da me uhvati za ruku i primi Hrista.

Njena majka se tada bila vratila u vozilo i ja sam započeo razgovor sa njom dok mi je ruka i dalje bila ispružena ka Kendi da je prihvati. Njena majka je odgovorila da su one obe hrišćanke. Rekao sam joj da Kendi nije hrišćanka,  da je izgubljena u grehu i da treba da se moli da njena kćer priđe Hristu. Dok je njena majka plakala, ja sam čekao. Konačno, nakon deset minuta, izgledalo je kao da je Kendi skupila svu svoju snagu da bi prihvatila moju ruku. Kendi me je tada uhvatila za ruku i bilo mi je drago što sam čekao na nju da priđe Hristu. Bio sam tako uzbuđen videvši ovo čudo spasenja kao da je Kendi bila ponovo rođena. Izgleda da je Kendinom srcu bilo potrebno vreme da Sveti Duh deluje u njenoj duši. Kendi je želela da se odluči za spasenje, jednom zauvek, za Hrista. Da li je neobično da nekog povedem Hristu u pik-apu? Da li je trebalo da čekam da ona nekako pronađe ulazna vrata crkve? Da li bi ona imala hrabrosti da dođe? Samo Bog zna!

U Bibliji smo videli mnogo primera ovakvih odloženih dejstava u životima raznih ljudi. Odgovor na Danijelove molitve, na primer, stigao je 21 dan kasnije.

Danijelova 10
12 Reče mi: Ne boj se Danijele, jer prvoga dana kada si upravio srce svoje da razumeš i da mučiš sebe pred Bogom svojim, uslišene behu reči tvoje i ja dođoh tvojih reči radi.
13 Ali knez carstva persijskoga staja mi nasuprot dvadeset i jedan dan; ali gle, Mihailo jedan od prvih knezova dođe mi u pomoć; tako ja ostah onde kod careva persijskih.

Iako je Gospod odgovorio istog momenta, stvarni odgovor na Danijelovu molitvu bio je odložen zbog uticaja ovozemaljskog sveta. Često ovo vidimo u životima onih kojima propovedamo –  dok oni pokušavaju da izaberu između Hrista i onoga što su planirali da urade te noći ili sledeće nedelje, na primer. Sveti Duh tera sve nas da se obračunamo sa grehom i nudi nam šansu da primimo Hrista. 

Psalmi 130
5 Čekam Gospoda; čeka duša moja; uzdam se u Reč njegovu.
6 Duša moja čeka Gospoda većma nego straže jutarnje, koje straže jutrom.